239-ҳадис

Анас ибн Молик розияллоҳу анҳудан ривоят қилинади:

«Зоҳир исмли бодиялик бир киши бор эди. У Набий соллоллоҳу алайҳи васалламга бодиядан (мева-чева) ҳадя қилиб турарди. (Бодияга) қайтмоқчи бўлса, Набий соллоллоҳу алайҳи васаллам унга (озиқ-овқат) бериб юборардилар. Набий соллоллоҳу алайҳи васаллам: «Зоҳир бизнинг бодиямиз, биз унинг шаҳримиз», дедилар. У зот Зоҳирни яхши кўрардилар. Зоҳир ўта хунук инсон эди. Бир куни у нарса сотиб турганида, Набий соллоллоҳу алайҳи васаллам келиб, орқасидан бағрларига босдилар. У у зотни кўролмасди. Мана шу ҳолида: «Ким бу, қўйиб юбор мени», деди. Бурилиб, (қучоқлаган киши) Набий соллоллоҳу алайҳи васаллам эканликларини билди-да, орқасини Набий соллоллоҳу алайҳи васалламнинг кўксиларига янада яхшироқ олиб борди. Набий соллоллоҳу алайҳи васаллам: «Бу қулни ким сотиб олади», дея бошладилар. У: «Унда, мени жуда арзонлигимни биласиз», деди. Шунда Набий соллоллоҳу алайҳи васаллам: «Лекин сен Аллоҳ наздида арзон эмассан – ёки «Сен Аллоҳ ҳузурида жуда қимматсан» », дедилар».

239- حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ، قَالَ: حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، قَالَ: حَدَّثَنَا مَعْمَرٌ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، أَنَّ رَجُلا مِنْ أَهْلِ الْبَادِيَةِ كَانَ اسْمُهُ زَاهِرًا، وَكَانَ يُهْدِي إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، هَدِيَّةً مِنَ الْبَادِيَةِ، فَيُجَهِّزُهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم، إِذَا أَرَادَ أَنْ يَخْرُجَ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم: إِنَّ زَاهِرًا بَادِيَتُنَا وَنَحْنُ حَاضِرُوهُ وَكَانَ صلى الله عليه وسلم يُحِبُّهُ وَكَانَ رَجُلا دَمِيمًا، فَأَتَاهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم، يَوْمًا وَهُوَ يَبِيعُ مَتَاعَهُ وَاحْتَضَنَهُ مِنْ خَلْفِهِ وَهُوَ لا يُبْصِرُهُ، فَقَالَ: مَنْ هَذَا ؟ أَرْسِلْنِي فَالْتَفَتَ فَعَرَفَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَجَعَلَ لا يَأْلُو مَا أَلْصَقَ ظَهْرَهُ بِصَدْرِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حِينَ عَرَفَهُ، فَجَعَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم، يَقُولُ: مَنْ يَشْتَرِي هَذَا الْعَبْدَ، فَقَالَ: يَا رَسُولَ اللهِ، إِذًا وَاللَّهِ تَجِدُنِي كَاسِدًا، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم: لَكِنْ عِنْدَ اللهِ لَسْتَ بِكَاسِدٍ أَوْ قَالَ: أَنتَ عِنْدَ اللهِ غَالٍ.

Улашиш
|
|
Нусха олиш