387-ҳадис

Алқамадан ривоят қилинади:

«Абдуллоҳ шундай деди: «Аллоҳ вашм қилувчиларни, вашм қилдирувчиларни, қош терувчиларни, қош тердирувчиларни, ҳусн учун тишнинг орасини очувчиларни ва Аллоҳнинг яратганини ўзгартирувчиларни лаънатласин».

Бу гап Бану Асадлик, Қуръонни биладиган Умму Яъқуб деган аёлга етиб келди. У келиб, «Вашм қилувчиларни, вашм қилдирувчиларни, қош тердирувчиларни ва ҳусн учун тишнинг орасини очувчиларни, Аллоҳнинг яратганини ўзгартувчиларни лаънатлаганинг ҳақида менга етиб келган гап нима эди?» деди. Шунда Абдуллоҳ: «Нима учун Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васаллам лаънатлаган кимсани лаънатламас эканман? Ахир бу Аллоҳнинг Китобида бор-ку!» деди. «Мен мусҳафни бошидан охиригача ўқиб чиқдим, лекин буни топмадим-ку?» деди аёл. «Агар уни (тадаббур билан) ўқисанг, топган бўлар эдинг. Аллоҳ таоло: «Расул сизга нимани берса олинг, нимадан қайтарса, қайтинг»[1] деган», деди у. «Менимча, шу нарсадан баъзиси ўзингнинг хотинингда ҳам бор», деди аёл. «Бориб, қара бўлмаса», деди у. Аёл Абдуллоҳнинг хотини олдига кириб, ҳеч нарса кўрмагач, қайтиб келиб, «Ҳеч нарса кўрмадим», деди. «Агар ўша нарса бўлса,  у билан бирга бўлмас эдик», деди».

Имом Бухорий, Муслим, Термизий, Насаий, Абу Довуд ва Ибн Можа ривоят қилишган.

[1] Ҳашр сураси, 7-оят.

387 - عَنْ عَبْدِ اللهِ مَسْعُودٍ قَالَ: لَعَنَ اللهُ الْوَاشِمَاتِ وَالْمُسْتَوْشِمَاتِ، وَالنَّامِصَاتِ وَالْمُتَنَمِّصَاتِ، وَالْمُتَفَلِّجَاتِ لِلْحُسْنِ الْمُغَيِّرَاتِ خَلْقَ اللهِ. قَالَ: فَبَلَغَ ذَلِكَ امْرَأَةً مِنْ بَنِي أَسَدٍ يُقَالُ لَهَا: أُمُّ يَعْقُوبَ وَكَانَتْ تَقْرَأُ الْقُرْآنَ، فَأَتَتْهُ فَقَالَتْ: مَا حَدِيثٌ بَلَغَنِي عَنْكَ أَنَّكَ لَعَنْتَ الْوَاشِمَاتِ وَالْمُسْتَوْشِمَاتِ، وَالْمُتَنَمِّصَاتِ وَالْمُتَفَلِّجَاتِ، لِلْحُسْنِ الْمُغَيِّرَاتِ خَلْقَ اللهِ، فَقَالَ عَبْدُ اللهِ: وَمَا لِي لَا أَلْعَنُ مَنْ لَعَنَ رَسُولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم؟ وَهُوَ فِي كِتَابِ اللهِ. فَقَالَتِ الْمَرْأَةُ: لَقَدْ قَرَأْتُ مَا بَيْنَ لَوْحَيِ الْمُصْحَفِ فَمَا وَجَدْتُهُ. فَقَالَ: لَئِنْ كُنْتِ قَرَأْتِيهِ لَقَدْ وَجَدْتِيهِ، قَالَ اللهُ عَزَّ وَجَلَّ: {وَمَا آتَاكُمُ الرَّسُولُ فَخُذُوهُ وَمَا نَهَاكُمْ عَنْهُ فَانْتَهُوا}. فَقَالَتِ الْمَرْأَةُ: فَإِنِّي أَرَى شَيْئًا مِنْ هَذَا عَلَى امْرَأَتِكَ الْآنَ، قَالَ: اذْهَبِي فَانْظُرِي، قَالَ: فَدَخَلَتْ عَلَى امْرَأَةِ عَبْدِ اللهِ فَلَمْ تَرَ شَيْئًا، فَجَاءَتْ إِلَيْهِ فَقَالَتْ: مَا رَأَيْتُ شَيْئًا، فَقَالَ:أَمَا لَوْ كَانَ ذَلِكَ لَمْ نُجَامِعْهَا.

[خ 4886، م 2125، ت 2782، س 3416، د 4169، جه 1989].

Улашиш
|
|
Нусха олиш