1487-ҳадис

1487.3674. Абу Мусо Ашъарий розияллоҳу анҳу шундай хабар қилади:

«Уйимда таҳоратни қилиб, ташқарига чиқдим-да, «Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг этакларини маҳкам тутиб, шу кунимни у зот билан бирга ўтказаман», дедим. Масжидга келиб, Набий соллаллоҳу алайҳи васалламни сўрадим. «Чиқиб кетдилар, ҳов анави тарафга қараб юрдилар», дейишди. Мен ҳам у зотни сўраб-сўраб, изларидан чиқдим. Арис* қудуғига кириб кетган эканлар. Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васаллам қазои ҳожат қилиб, таҳорат қилиб бўлгунларича эшик олдида ўтирдим. Унинг эшиги хурмо новдаларидан эди. Сўнг у зот томон туриб бордим. Қарасам, Арис қудуғининг устида, лабининг ўртасида болдирларини очиб, қудуқ ичига осилтириб ўтирган эканлар. У зотга салом бердим-да, кейин қайтиб, эшик олдига ўтирдим. «Бугун Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламга эшикбон бўламан», дедим. Кейин Абу Бакр келиб, эшикни итарди. «Ким бу?» дедим. «Абу Бакр», деди. «Шошмай тур», дедим-да, кейин бориб: «Эй Аллоҳнинг Расули, Абу Бакр экан, изн сўраяпти», дедим. У зот: «Изн бер ва унга жаннат башоратини бер», дедилар. Мен келиб, Абу Бакрга: «Кир. Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васаллам сенга жаннат башоратини беряптилар», дедим. Абу Бакр кириб, Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг ўнг томонларига, у зот билан бирга (қудуқнинг) лабига ўтирди-да, Набий соллаллоҳу алайҳи васаллам қилганларидек, оёқларини қудуқ ичига осилтирди ва болдирларини очиб олди. Мен яна қайтиб келиб, ўтирдим. Акамни таҳорат қилиб, менга етиб олади деб қолдириб кетаверган эдим. Агар Аллоҳ Фалончига яхшиликни ирода қилган бўлса, – яъни акасига – уни бу ерга келтиради, деб турган эдим, қарасам, бир одам эшикни қимирлатяпти. «Ким бу?» дедим. У: «Умар ибн Хаттоб», деди. «Шошмай тур» дедим-да, кейин Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг олдиларига бориб, салом бериб: «Умар ибн Хаттоб экан, изн сўраяпти», дедим. У зот: «Унга изн бер ва жаннат башоратини бер», дедилар. Мен келиб: «Кир. Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васаллам сенга жаннат башоратини бердилар», дедим. У кирди-да, Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг чап ёнларига, қудуқнинг лабига у зот билан бирга ўтирди ва оёқларини қудуқ ичига осилтирди. Кейин яна қайтиб келиб, ўтирдим. Агар Аллоҳ Фалончига яхшиликни ирода қилган бўлса, уни бу ерга келтиради, деб турган эдим, яна бир одам келиб, эшикни қимирлата бошлади. «Ким бу?» дедим. У: «Усмон ибн Аффон», деди. «Шошмай тур», дедим-да, Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг олдиларига келиб, у зотга хабар қилдим. «Унга изн бер ва бошига келадиган балолар эвазига жаннат башоратини бер», дедилар. Мен унинг олдига келиб, унга: «Кир. Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васаллам бошингга келадиган бало эвазига сенга жаннат башоратини бердилар», дедим. У ичкарига кирди-да, (қудуқ) лабининг тўлганини кўриб, нариги ярмига, у зотнинг рўпараларига ўтирди».

Саъид ибн Мусайяб айтади: «Мен буни уларнинг қабрларига йўйдим».*

* Арис қудуғи – Мадинаи Мунавварадаги Қубо масжиди яқинида жойлашган қудуқ ва шу қудуқ ўрнашган боғ. Арабларда боғларни улардаги қудуқ номи билан аташ одати бўлган.

Изоҳ: Саъид ибн Мусайяб раҳматуллоҳи алайҳ Абу Бакр розияллоҳу анҳу билан Умар розияллоҳу анҳунинг Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг икки тарафларида ўтиришларини қабрда ҳам худди шундай икки ёнларида бўлишларига ишора сифатида кўрган экан.

1487/3674 – عَنْ أبِي مُوسَى الْأَشْعَرِيُّرَضِيَ الله عَنْهُ: أَنَّهُ تَوَضَّأَ فِي بَيْتِهِ، ثُمَّ خَرَجَ، فَقُلْتُ: لَأَلْزَمَنَّ رَسُولَ اللهِ  صلى الله عليه وسلم، وَلَأَكُونَنَّ مَعَهُ يَوْمِي هَذَا، قَالَ: فَجَاءَ الْمَسْجِدَ، فَسَأَلَ عَنِ النَّبِيِّ r، فَقَالُوا: خَرَجَ وَوَجَّهَ هَا هُنَا، فَخَرَجْتُ عَلَى إِثْرِهِ أَسْأَلُ عَنْهُ، حَتَّى دَخَلَ بِئْرَ أَرِيسٍ، فَجَلَسْتُ عِنْدَ الْبَابِ، وَبَابُهَا مِنْ جَرِيدٍ، حَتَّى قَضَى رَسُولُ اللهِ  صلى الله عليه وسلم حَاجَتَهُ فَتَوَضَّأَ، فَقُمْتُ إِلَيْهِ، فَإِذَا هُوَ جَالِسٌ عَلَى بِئْرِ أَرِيسٍ وَتَوَسَّطَ قُفَّهَا، وَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ وَدَلَّاهُمَا فِي الْبِئْرِ، فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ، ثُمَّ انْصَرَفْتُ، فَجَلَسْتُ عِنْدَ الْبَابِ، فَقُلْتُ: لَأَكُونَنَّ بَوَّابَ رَسُولِ اللهِ  صلى الله عليه وسلم الْيَوْمَ، فَجَاءَ أَبُو بَكْرٍ فَدَفَعَ الْبَابَ، فَقُلْتُ: مَنْ هَذَا؟ فَقَالَ: أَبُو بَكْرٍ، فَقُلْتُ: عَلَى رِسْلِكَ، ثُمَّ ذَهَبْتُ، فَقُلْتُ: يَا رَسُولَ اللهِ، هَذَا أَبُو بَكْرٍ يَسْتَأْذِنُ؟ فَقَالَ: ائْذَنْ لَهُ وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ. فَأَقْبَلْتُ حَتَّى قُلْتُ لِأَبِي بَكْرٍ: ادْخُلْ، وَرَسُولُ اللهِ  صلى الله عليه وسلم يُبَشِّرُكَ بِالْجَنَّةِ، فَدَخَلَ أَبُو بَكْرٍ فَجَلَسَ عَنْ يَمِينِ رَسُولِ اللهِ  صلى الله عليه وسلم مَعَهُ فِي الْقُفِّ، وَدَلَّى رِجْلَيْهِ فِي الْبِئْرِ كَمَا صَنَعَ النَّبِيّ ُ  صلى الله عليه وسلم، وَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ، ثُمَّ رَجَعْتُ فَجَلَسْتُ، وَقَدْ تَرَكْتُ أَخِي يَتَوَضَّأُ وَيَلْحَقُنِي، فَقُلْتُ: إِنْ يُرِدِ اللهُ بِفُلَانٍ خَيْرًا - يُرِيدُ أَخَاهُ - يَأْتِ بِهِ، فَإِذَا إِنْسَانٌ يُحَرِّكُ الْبَابَ، فَقُلْتُ: مَنْ هَذَا؟ فَقَالَ: عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ، فَقُلْتُ: عَلَى رِسْلِكَ، ثُمَّ جِئْتُ إِلَى رَسُولِ اللهِ  صلى الله عليه وسلم فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ، فَقُلْتُ: هَذَا عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ يَسْتَأْذِنُ؟ فَقَالَ: ائْذَنْ لَهُ وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ، فَجِئْتُ فَقُلْتُ: ادْخُلْ، وَبَشَّرَكَ رَسُولُ اللهِ  صلى الله عليه وسلم بِالْجَنَّةِ، فَدَخَلَ، فَجَلَسَ مَعَ رَسُولِ اللهِ  صلى الله عليه وسلم فِي الْقُفِّ عَنْ يَسَارِهِ، وَدَلَّى رِجْلَيْهِ فِي الْبِئْرِ، ثُمَّ رَجَعْتُ فَجَلَسْتُ، فَقُلْتُ: إِنْ يُرِدِ اللهُ بِفُلَانٍ خَيْرًا يَأْتِ بِهِ، فَجَاءَ إِنْسَانٌ يُحَرِّكُ الْبَابَ، فَقُلْتُ: مَنْ هَذَا؟ فَقَالَ: عُثْمَانُ بْنُ عَفَّانَ، فَقُلْتُ: عَلَى رِسْلِكَ، فَجِئْتُ إِلَى رَسُولِ اللهِ  صلى الله عليه وسلم فَأَخْبَرْتُهُ، فَقَالَ: ائْذَنْ لَهُ وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ عَلَى بَلْوَى تُصِيبُهُ. فَجِئْتُهُ فَقُلْتُ لَهُ: ادْخُلْ، وَبَشَّرَكَ رَسُولُ اللهِ  صلى الله عليه وسلم بِالْجَنَّةِ عَلَى بَلْوَى تُصِيبُكَ، فَدَخَلَ فَوَجَدَ الْقُفَّ قَدْ مُلِئَ، فَجَلَسَ وُجَاهَهُ مِنَ الشِّقِّ الْآخَرِ.

Улашиш
|
|
Нусха олиш