1834-ҳадис

1834.5338, 5339. Умму Саламанинг қизи Зайнаб онасидан ривоят қилади:

«Бир аёлнинг эри вафот этди. Унинг кўзи (касалланиб, кўр бўлиб қолиши) ҳақида қўрқишди. Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг ҳузурларига келиб, у зотдан сурма суртишга изн сўрашди. Шунда у зот: «Сурма суртма. Ахир бирингиз энг ёмон ёпинчиғида [ёки энг ёмон уйида] ўтирар, бир йил бўлгач, бир ит ўтса, унга тезак отар эди‑ку! Йўқ, то тўрт ою ўн кун ўтмагунча (суртма)», дедилар».

1834/5338 – عَنْ أُمِّ سَلَمَةَ رَضِيَ الله عَنْهَا: أَنَّ امْرَأَةً تُوُفِّيَ زَوْجُهَا، فَخَشُوا عَيْنَيْهَا، فَأَتَوْا رَسُولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَأْذَنُوهُ فِي الْكُحْلِ، فَقَالَ: «لَا تَكَحَّلْ، قَدْ كَانَتْ إِحْدَاكُنَّ تَمْكُثُ فِي شَرِّ أَحْلَاسِهَا، أَوْ شَرِّ بَيْتِهَا، فَإِذَا كَانَ حَوْلٌ فَمَرَّ كَلْبٌ رَمَتْ بِبَعَرَةٍ، فَلَا، حَتَّى تَمْضِيَ أَرْبَعَةُ أَشْهُرٍ وَعَشْرٌ»./p>

Улашиш
|
|
Нусха олиш